O KOMADU

„Anđeli u Americi: Gej fantazija na nacionalne teme“Tonija Kunšera višestruko je nagradjivan komad (Pulicerova nagrada za najbolju dramu, četiri Toni priznanja, Nagrada Kruga britanskih kritičara itd), u kome pisac, bez trunke samilosti, vivisecira društvo savremene Amerike; postavlja dijagnozu bolesti koje ga nagrizaju (duhovnih, psihičkih, fiozioloških), kroz pojedinačne, lične, intimne priče usamljenih ljudi u potrazi za samoodredjenjem. Nedostatak roditeljske brižnosti, ugroženost gej populacije, rasizam, antisemitizam, romantična ljubav kao filmska-virtuelna kategorija, otudjenost samo su neke od tema koje Kušner dotiče u ovoj apokaliptičnoj viziji sveta u kome živimo. Komad je napisan iz dva dela: „Na pragu milenijuma“ i „Perestrojka. Praizvedba prvog dela izvedena je maja 1991. godine u produkciji Pozorišta Eureka u San Francisku, u režiji Dejvida Esbjornsona, a premijera u Londonu bila je januara 1992. godine u RNT-u (Kraljevskom nacionalnom teatru) u režiji Deklana Donelana. Drama je brodvejski život započela tek 4. maja 1993. godine u Valter Ker teatru, u režiji Džordža C. Volfa. „Perestrojka“ je premijerno izvedena u novembru te godine, sa istom ekipom, i kada su oba dela igrana zajedno, u kontinuitetu – predstava je trajala sedam sati. „Na pragu milenijuma“ je imao 20 pretpremijernih i 367 redovnih izvodjenja. Na teritoriji nekadašnje Jugoslavije prvi put je izveden oktobra 1994. godine u HKD Rijeka, u režiji Lari Zapije.
Televizijska kuća HBO je 2003. godine snimila miniseriju na osnovu oba komada. Kušner je prilagodio originalni tekst, a reditelj je bio Majk Nikols. Serija je osvojila nagrade Zlatni globus i Emi. Glavne uloge su igrali Al Paćino, Meril Strip, Ema Tompson, Džastin Kirk... Godinu dana kasnije, u pariskom Teatru Šatle premijerno je izvedena opera po motivima oba dela „Andjela“ kompozitora Pitera Eotvosa.

REČ REDITELJA

IMA LI ANĐELA U SRBIJI?

Kušnerove «Anđele...» gledao sam pre sedamnaest godina, aprila one godine u kojoj je poslednji balkanski rat zašao u bosansku zbilju, u Londonu, u Nacionalnom teatru, na njihovoj maloj sceni Koteslo. Bila je to evropska premijera, komad je još bio, zapravo, nepoznat. Deklan Donelan, reditelj te predstave, u međuvremenu je postao veliko rediteljsko ime, viđamo se na sastancima Evropske pozorišne unije, i često spominjemo «Anđele...». Kada mi je prethodni upravnik, Nebojša Bradić, predložio Kušnera, setio sam se osećanja od pre sedamnaest godina: komad je, naravno, potvrđeno remek-delo, ali šta sa tim raditi u Srbiji?
I onda sam ustanovio da se kontekst promenio. Dovoljno za «Anđele...». Igrati priču o kraju, o moći, o smrti, tu teleološku fantazmagoriju punu humora i egzistencijalne neizvesnosti, taj crni gej-vodvilj, to mračno pozorje ljudskog pada i uzdizanja, tu epifaniju slabosti, odu čovekovim ograničenostima, to se (o, hvala nebesima!) može igrati ovde, jer mi to, sada, delimo sa ostatkom svemira. Više nismo negde drugde, što ne znači da smo još stabilno bilo gde.
«Anđeli u Americi» jesu priređeni za televiziju, i to vrelo uspešno, ali su nedvosmisleno i neopozivo pozorišno delo, ono koje podrazumeva veliku brehtovsku, ali i američku, tradiciju epskog teatra, baš kao što se ne lišava emocionalnosti. I zato je ovo glumačka poslastica i rediteljski rebus.
Za mene, to je komad o Kraju, grčkom telosu, svršetku egzistencije, povesti sveta, komad o čekanju na Anđela. Bilo kakvog anđela, makar to bio i onaj Benjaminov i Kleov Angelus Novus, anđeo istorije, onaj koji zna da «nema tog dokumenta civilizacije, koji istovremeno ne bi bio i dokument varvarstva» i koji «ono što mi vidimo kao pojedinačnu katastrofu, vidi kao lanac događaja». Sve je povezano sa svim, kaže paranoidna dramaturgija ove priče. Pa, ipak: «Svet se promenio, moraćemo i mi», reče na inauguraciji prvi manjinski predsednik najmoćnije svetske sile, i ta rečenica može pripadati Kušneru, baš kao što može i mora pripadati i ovde, u Srbiji, dve hiljade i devete.
Ima li anđela u Srbiji?
Tražili smo ih.

- Gorčin Stojanović -

O PISCU

Toni Kušner, rodjen 1956. godine, ima iza sebe impozantnu pozorišnu i filmsku karijeru. Nagradjen je Pulicerovom nagradom za “Andjele u Americi”, a kao ko-autor (sa Erikom Rotom) scenarija za film “Minhen” Stivena Spilberga, bio je nominovan za Oskara za najbolje adaptiran filmski scenario. Ostala dela: “Hidrotafija, Sloveni!: Razmišljanje o dugoročnim problemima Vrline i Sreće”, “Svetla soba zvana dan”, libreto za mjuzikl “Karolina, ili promena”, adaptacija “Dibuka” S. Anskog i novi prevod Brehtove drame “Majka hrabrost i njena deca” (izvedeno u Delakort teatru 2006. godine, u režiji Džordža C. Volfa, sa Meril Strip u glavnoj ulozi).

O REDITELJU

Gorčin Stojanović, rođen u Sarajevu, 1966. Diplomirao na FDU u klasi prof. D. Mijača i E. Savina.
Režirao tridesetak pozorišnih predstava: u većini beogradskih pozorišta, kao i u Skoplju, Somboru, Sarajevu; komade Šekspira, Vedekinda, Fasbindera, Tolera, Taborija, Biljane Srbljanović, Nušića, Sterije...
Nagrađivan na festivalima u Sarajevu (Zlatni lovor vijenac, Nagrada «Jurislav Korenić»), Zrenjaninu (Vojvođanski susreti, najbolja predstava, najbolja režija), Ohridu (Sv. Kliment, najbolja dramska predstava Ohridskog leta), i još ponegde.
Režirao dva igrana filma („Ubistvo s predumišljajem“, „Stršljen“) i dve televizijske serije („Lisice“, „Ono kao ljubav“).
Objavio jednu knjigu („Apocalypso“) i više od hiljadu kolumni, eseja i tekstova o rokenrolu, fudbalu, filmu, pozorištu, kulturi.
Scenograf u više od trideset predstava. (Gran pri Justatovog bijenala za «Malu sirenu» Malog pozorišta D. Radović, kolektivna nagrada)
Art direktor u više kampanja i «događaja» («Molitva», Evrosong 2007.)
Umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

IZ KNJIGE UTISAKA

Maki

Odgledao sam ANDJELE! Hvala vam! Hvala za to što ste se usudili da pričate o tim temama. Nekima od nas je teško živeti u ovoj Srbiji,danas! Posle vaše predstave sam osetio da je nekome u ovom prokletom društvu stalo i do mene. Hvala Gorčinu što je nekim svojim rešenjima naterao ljude da se zapitaju. Hvala Mikiju Damjanoviću koji je naterao starijeg gospodina koji je sedeo pored mene da se rasplače,ova uloga me je naterala da kupim karte za sve predstave u kojima on igra. Hvala Danijeli Štanfild koja me svojim glasom raznežila,rastužila i usrećila. Kao sto reče "gost" hvala Vam na hrabrosti. Ova predstava je učinila da ću od sada imati svoje omiljeno pozorište u gradu.