REČ REDITELJKE

’’Bar sam svoj čovek’’ je crna hronika/komedija koja se poigrava razlikom vizure slike čoveka: onakve kako vidimo sebe ili onakve kako nas vide drugi. To je komad sa igranjem, pevanjem, pucanjem i plakanjem, neprestano na ivici žileta izmedju fantazije i realnosti, sna i jave, crnog i belog, života i smrti.

Srbija najverovatnije nije dobro mesto za život, ali je svakako odlična lokacija za pisanje. Aktuelnim ubrzanjem, nastalim enormnom proizvodnjom informacija i pretvaranjem nekadašnjih životnih detalja u zasebne oblasti, ovdašnja stvarnost postala je maltene fantastička. U svakodnevici naše sredine, tek dopola reprezentativne za 21. prvi vek, saživljavaju se takve različitosti kakve su: tranzicija; opšti proevropski govor; krajnja ekonomska pragmatičnost, koja lako skreće u lakomost odnosno gramzivost; PiaRizacija svesti; pornografizacija, ali i svojevrsna repatrijarhalizacija; porast religioznosti, koja se često brka s nacionalizmom i paganštinom; opšta usamljenost; nasilje i neurotičnost; siromaštvo... Pri tom se gro ovih osobina, što u svom tačnom, što vajnom obliku, što svesno, što nesvesno, često istovremeno nahode u jednoj ličnosti, koja pri tom važi za krajnje normalnu. U tako šarolikom okruženju punom tako zanimljivih likova, nemali deo posla je, u književnom smislu, obavljen ako pisac uperi svetlo na prikladno odabran isečak stvarnosti. Prikazati dva sučeljena sveta, ili više njih u jednom, osnova je paradoksa, tog preduslova dobrog savremenog narativa.

Nije jasno zašto se u Srbiji pozorište, oblast umetnosti koja najneposrednije obrađuje kategoriju aktuelnosti, nesrazmerno malo bavi dotičnom stvarnošću, ali to je tuđ problem. Što se ovog pisca tiče, ako je pomenuta stvarnost tako ekstremna, on nije imao razloga da ne napiše ekstreman komad. Ako su crne hronike već jedno od najmaštovitijih i, nažalost, najpopularnijih domaćih štiva, ovaj komad ne beži od takvog opšteg okvira, ali naravno da ni izbliza ne ostaje na njemu. Iako, za razliku od mojih romana, neposredno smešta dešavanja u savremenu beogradsku svakodnevicu, drama „Bar sam svoj čovek“, kao i pomenuti narativi, pokušava da ispita mogućnosti ljubavi u uslovima ekstremne stvarnosti. Kao što je jedna veoma hibridna stvarnost neizbežno proizvoljna, tako puki slučaj, detalj u naizgled već proživljenom i po strani ostavljenom kontekstu, odlučuje hoće li priča dobiti hepiend ili nešto njemu sasvim suprotno. Mislim da Irena i Miki, dvoje glavnih junaka drame, na svom primeru pokazuju koliko je teško postići uravnoteženu ljubavnu vezu u sredini ekstremne stvarnosti. Siguran sam, pak, da će mnogi u drami „Bar sam svoj čovek“ prepoznati blisku okolinu, a neki i sebe.

O AUTORU

Igor Marojević, rođen 1968. u Vrbasu, diplomirao je Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane “Obmana Boga” (1997), “Dvadeset četiri zida” (1998), “Žega” (2004, 2008) i “Šnit” (2007, 2008), kao i zbirke priča “Tragači” (2001) i “Mediterani” (2006, 2008). Za roman “Žega” dobio nagrade “Stevan Pešić” i Nagradu iz fonda Borislav Pekić.

Marojevićev literarni rad prvi put je predstavljen domaćoj pozorišnoj publici postavkom adaptacije njegovog drugog romana “Dvadeset četiri zida” (BDP 2003/2004, režija - Žanko Tomić, dramatizacija - Saša Markuš). Njegova originalna drama “Nomadi” izvedena je premijerno u Srbiji kao, praktično, delo stranog pisca: on je sam sa španskog, na kome je izvorno pisan, preveo svoj komad “Los nómadas”/”Els nómades”, koji je praizvedbu imao u produkciji barselonskog Instituta za teatar 2004. godine. Srpska verzija te drame, “Tvrđava Evropa”, izvođena je na BELEFu 2008. godine.

Zastupljen je u antologijama i izborima srpske proze na nemačkom, italijanskom, češkom, makedonskom odnosno ukrajinskom, mađarskom i slovenačkom jeziku. Njegova dela ili odlomci iz njih prevođeni su i na španski, katalonski i engleski, a prevode se i na portugalski jezik.

Član je Katalonskog i Srpskog PEN Centra. Najmlađi je zastupljeni prozni autor u poslednjem izdanju “Kratke istorije srpske književnosti” Jovana Deretića. Živi u Zemunu.

O REDITELJKI

Milena Pavlović Čučilović (rođena u Beogradu 1972.) završila je studije glume na beogradskom FDU 1993. godine. Stalni je član BDP-a.
 Značajne uloge u filmovima: „Mi nismo anđeli“, „Dezerter“, „Podzemlje“, „Tri palme za dve bitange i ribicu“, „Država mrtvih“.
 Najnačjnije uloge u pozorištu: Tatjana (M.Gorki – „Malograđani“), Ilejn (Dž.Keserling -  „Arsenik i stare čipke“), Dorina (P. Šefer – „U poverenju“), Zelenićka (J. Sterija Popović – „Rodoljupci“), Gđica Kensvel (A.Kristi – „Mišolovka“), Amanda (N.Kauard – „Privatni životi“), Milena Pavlović Barili (S. Domazet- „Krila od olova“), Roza (S.Belbel – „Mobilni“)
 Režirala: „Pijanista“- A. Bariko, „Gospođica Julija“ - A.Strindberg, „Troje“ - Dž.Barns, „Ljubav itd..“ - Dž.Barns, „Zla žena“-J.Sterija Popović, „Pera Pan“- V.Pavlović.