O PROJEKTU

Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida međunarodni pozorišni projekat "After the Fall" („Posle pada“) osvetljava uticaj i dejstvo događaja iz 1989. godine na Nemačku i druge zemlje širom Evrope. Goethe-Instituti u 15 evropskih zemalja angažovali su, u saradnji sa lokalnim pozorištima, sedamnaest dramskih autora da napišu komade, koji oslikavaju društvene promene u svojim zemljama.

Veoma nas raduje što smo u Beogradu dobili mogućnost da u ovom projektu ostvarimo saradnju sa Beogradskim dramskim pozorištem i Goranom Markovićem.
Za to želim da se od srca zahvalim Nebojši Bradiću, koji se, još u vreme kada je bio direktor Beogradskog dramskog pozorišta, zauzeo za ovu saradnju. Takođe se zahvaljujem i Maši Mihailović, koja je ovaj projekat sa svojim timom vodila sa velikim angažmanom, kao i Goranu Markoviću, koji svojim "Falsifikatorom" obogaćuje novim bojama inače monohromnu sliku moderne Srbije u inostranstvu. Sa svojim kolegama poput Andžeja Stasjuka (Andrzej Stasiuk) iz Poljske, Jurija Andruhoviča (Jurij Andruchowytsch) iz Ukraine, Dirka Laukea (Dirk Laucke), koji je 2007. u Nemačkoj proglašen za najboljeg mladog pozorišnog autora, kao i brojnim drugim kolegama iz Evrope, Goran Marković svojim komadom učestvuje u umetničkom dijalogu, koji bi političkim dijalozima u Evropi na kraju mogao da udahne dušu.

Jutta Gehrig,
direktorka
Goethe-Institut Beograd

« Posle pada » je dvogodišnji, sveevropski projekat koji je pokrenuo 2007. godine Gete institut, a isplaniran je u saradnji sa šest priznatih, nacionalnih teatarskih kuća - Beursschouwburg (Belgija), Théâtre National (Belgija), Staatsschauspiel Dresden (Nemačka), Kongelige Teater (Danska), Stary Teatr Krakow (Poljska), Östgötateatern (Švedska) sa idejom jačanja bilateralne, interkulturne saradnje u oblasti pozorišne umetnosti. “Posle pada” podrazumeva saradnju evropskih pozorišta na nastajanju novih dramskih tekstova i predstava, edukaciji teatarskih umetnika i teoretičara, promociji evropske multikulturalnosti. Gete institut je pozvao pozorišta da u svojim zemljama odaberu pisca koji bi napisao dramu na temu”Posle pada”, sa posebnim naglaskom na pitanja: kako evropski dramski pisci doživljavaju pad Berlinskog zida i kraj Hladnog rata, šta se promenilo i kako su se njihove zemlje – društvo, socijalni i državni sistem, uklopili u novi svetski poredak. Tema je potpuno prepuštena individualnoj interpretaciji, a reflektuje se kroz tri moguća tumačenja naslova: pad Čoveka, pad Zida ili kroz inspirativnost istoimenog komada Artura Milera. Može biti obradjena sa etičke, dramsko-istraživačke, političko-istorijske ili socijalno preispitujuće tačke gledišta.

Projekat je započeo u septembru 2008. angažovanjem dramskih pisaca, nastavlja se tokom proleća 2009. produkcijom predstava, a odabrani projekti biće pozvani u Nemačku u jesen 2009. čime će se naglasiti potreba evropske dimenzije poduhvata, uspostavljanju komunikacija, a sve u vezi sa proslavom pada Berlinskog zida, naredne godine.

Beogradsko dramsko pozorište prepoznalo je značaj ovog poduhvata, koji  je od izuzetne važnosti za uspostavljanje veza i saradnje sa evropskom teatarskom mrežom, medjunarodnim fondovima i predstavljanje srpskog pozorišta u Evropi; i odabralo jednog od naših najeminentnijih stvaralaca – Gorana Markovića, da se pozabavi temom, koja mu je, na osnovu njegovog dosadašnjeg dramskog, literarnog i filmskog opusa, bliska i inspirativna.

Maša Stokić, dramaturg

Već duže, zapravo od početka raspada Jugoslavije, pitam se: Da li je ta zemljauopšte postojala? Iako je većina od nas rođena u državi koja je nosila to ime, mnogi je smatrali domovinom, voleli je, ostaje otvoreno pitanje da li se radilo o fantomu, prividu ili nečem što je zaista imalo smisao, razlog postojanja.„Falsifikator“, naravno, ne nudi eksplicitni odgovor na to pitanje. Ali ovaj komad bi možda u nama mogao da pokrene niz uspomena, izbledelih sećanja na žar koji smo u sebi nosili, na vreme velikih iluzija i lažnih nada. Na doba koje je, danas to znamo,  bilo ispunjeno fatamorganama i izmišljenim vrednostima; ali, u isto vreme, satkano od mnogo ljubavi za one koji su nas, kao nekakvi iluzionisti, hipnotisane vodili kroz taj nepostojeći raj. Samo najpametniji i najupućeniji su već onda znali o čemu je reč. Mi, ostali, živeli smo utamničeni između zidova koje je podigla naša naivnost i slepa vera u ljudsku dobrotu.

Tu i počinje priča o dobrim namerama kojima je, to je poznato, popločan put do pakla. Šta je bolje: biti bez iluzija i skapati zbog ljudske pokvarenosti ili nevideti ništa i živeti u svetu koji, zapravo, ne postoji? Biti svestan i nesrećan, ili beslovestan i presrećan. Ne znam. Pogledajte „Falsifikatora“ pa mi vi recite.

O AUTORU