Последњи рок
grb
facebook logo  youtube logo  LAT / ENG

О ПРЕДСТАВИ

Представа је плод сарадње Београдског драмског позоришта са Волков театром - Руским државним академским драмским позориштем из Јарославља, започете 2015. године. Прошле зиме је потписан нови протокол о сарадњи који подразумева не само размену представа, већ и уметника, па је тако истакнути позоришни стваралац, глумац и редитељ, члан ансамбла Волков театра, Валериј Кирилов гост наше Куће. Његова инсценација савременог класика руске књижевности Валентина Распутина свакако је освежење за београдску публику, а тема је свима блиска.

„Последњи рок“ је драма испричана на комичан начин о члановима једне руске породице који долазе у родну кућу да испрате мајку која је већ на самрти, али она се одједном осећа боље: буди се, препознаје их, тражи да једе. Мајка је “оживела” зато што су се деца поново око ње окупила. Али проблем је у томе што свако од њих има своје послове и не може да се ослободи подсвесног питања: када ће мајка већ једном да умре? Јер, пролази време, а они би већ требало да се врате својим свакодневним обавезама.

О ДЕЛУ

Још у совјетско време, почев од седамдесетих година, дела Валентина Распутина, представника послератног правца совјетске књижевности тзв руралне прозе, постала су огледало духовности његових савременика. Каријере, успех, везе, положај у друштву, тврди Распутин, не могу да буду одређујући, ако је човек изгубио нит поколења, ако је заборавио своје корене – а то је лајт мотив његовог опуса. Они су назначени управо у кључном делу “Последњи рок”, објављеном 1970. Сетно сенчење ликова са села, породица растурених брзином савременог живота потцртано је необичним, горким хумором, али и словенским, магијским моментима. Када се томе дода и друштвено-политичка критика униформне урбанизације и модернизације, добија се зачудан спој какав у књижевности ретко срећемо.

Валентину Распутину је пошло за руком да претвори, чини се безначајан фрагмент из живота сибирске провинције где пароброд долази једном у три дана, у причу пуну драматике о животу и смрти, о љубави и равнодушности, о духовности и једном од највиших осећања – захвалности. Написана пре више од 40 година, она остаје актуелна и у другој деценији 21. века. Како говори сам писац, то је скоро историја његове породице, пошто је главну јунакињу осмислио према својој баки.

Валентин Распутин је једном назвао "Последњи рок" главним својим делом. Више пута је драматизован и игран на сценама широм Русије.

О ПИСЦУ

Валентин Распутин (1937-2015), родом из сибирског села Аталанта у Уст-Удинском рејону Иркутске области, један је од најзначајнијих савремених руских писаца и карактеристичан представник правца рурална проза. Аутор је, између осталих, романа: „Часови француског‟, „Последњи час‟, „Живи и памти‟, „Кćи Иванова, мати Иванова‟, „Шта да кажем врани‟, а “Опроштај са Матјором” (1979) се узима као епитом овог правца у совјетској књижевности. Почев од “Последњег рока”, све што је изашло из Распутиновог пера постајало је не просто чињеница из књижевног живота, већ догађај јавног живота, сматра угледни, руски критичар Лав Анински.

“Сеоска проза је мој језик, моја тема. У њој се не може фалширати”, објашњавао је Распутин. Он познаје народни карактер не тако како је уобичајено у традиционалној совјетској класици. Његови јунаци саткани су од најупечатљивијих црта националног карактера – мудрог, слободољубивог, час бунтовног, час суздржаног и увек врло стаменог. Писао је о равнодушности, нестанку нормалних породичних односа, љубави и толеранције, о потреби за повратку коренима и истинским вредностима морала и духовности.

“Последњи рок”, као и друга прозна дела Распутина, преведени су на десетине страних језика, укључујући енглески, шпански, немачки, француски, италијански, па српски... Распутин је добитник најзначајнијих националних признања, укључујући Лењинов орден и Награде “Солжењицин”.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Упоредио бих “Последњи рок” са Маркесовим “Сто година самоће”. Распутин је у једно време био проскрибован као “сеоски” писац, а заборавља се да се и радња Маркесовог романа дешава у малом месту Маконду... Ипак, нико због тога о Маркесу не говори као о сеоском писцу. Код обојице, једна од најважнијих тема је породица и питање у ком тренутку она почиње да се руши, да се цепају блиске везе.

Ово је прича како ми у неком тренутку изневеравамо сопствену природу, небитно да ли у граду или селу. А то се дешава када “издајемо” сопствене родитеље. Процес самоуништења почиње кад их се одричемо и кад их заборављамо. За мене лично, битније је што сам син своје мајке него син било које државе.

Режирам оно што знам. И сам сам одрастао на селу, у женском окружењу: одгајиле су ме мама, бака и кума. Тако да је лик сеоске жене која све може да носи на раменима једна од најдражих појава у мом животу. У шта један човек треба да верује? Свако од нас има детињство које не може да промени, то је стална величина. И кад ослушкујемо сопствени почетак, бранимо се од нејасних симбола и сумњивих вредности, заштићени смо од ризика да сами себе изневеримо и издамо. Сваки човек православне душе та размишљања схвата и прихвата. Дакле, "Последњи рок" је апсолутно универзална прича у том смислу и биће Србима блиска ништа мање него Русима.

Валериј Кирилов

О РЕДИТЕЉУ

Валериј Кирилов (1965) рођен је у селу Светлоје Озеро, а завршио је Јарославски државни позоришни инситут 1989. и Вишу школу сценских уметника РАТИ (Државни институт позоришне уметности) 2001. године. Од 1989. ради у сталном ансамблу Руског државног академског драмског позоришта “Фјодор Волков” у Јарослављу. Остварио је преко 45 улога, а успешно се бави и режијом. Од 1990. до 2005. предавао је глуму на Јарославском државном позоришном инситуту, такође је 2001-2005. уметнички руководио класом будућих чланова ансамбла Волков театра. Водио је радионице за професионалне глумце у САД-у и Бразилу.

Почасно звање "Заслужни уметник Руске Федерације" је стекао 2000. године, а 2014. године је постао "Народни уметник Руске Федерације", што је највише глумачко признање у Русији.

Члан је Савеза позоришних уметника Русије од 1994.

Време трајања: 1 сат и 50 мин.

Премијера: 20.02.2018.

ПИСАЦ
Валентин Распутин


ПРЕВОД
Тамара Јовановић


ДРАМАТИЗАЦИЈА
Валериј Кирилов


РЕЖИЈА, СЦЕНОГРАФ, ИЗБОР МУЗИКЕ
Валериј Кирилов


КОРЕОГРАФ
Маја Митић


САРАДНИК НА ДРАМАТИЗАЦИЈИ
Андреј Шепетковски


САРАДНИК РЕДИТЕЉА И ПРЕВОДИЛАЦ
Викторија Мартинова


САРАДНИК НА СЦЕНОГРАФИЈИ
Милица Вучковић


КОСТИМОГРАФ
Иннa Јадрански


ОРГАНИЗАТОР
Ивана Јововић


ИНСПИЦИЈЕНТ
Оливера Милосављевић


СУФЛЕР
Марија Стојић


ФОТОГРАФИЈЕ
Марија Иванишевић


ЛИЦА

Старица Ана / Мирониха
Даница Ристовски / Јадранка Селец

Михаил

Андреј Шепетковски

Надежда
Милена Павловић Чучиловић

Варвара
Сандра Бугарски

Љусја
Милица Милша

Нинка
Тамара Алексић

Илија
Јово Максић

Степан Харчевников
Борис Комненић

Татјана
Нада Мацанковић

Музичар
Љубомир Ћустић


ПРОДУКЦИЈА
БДП