Тотови
grb
facebook logo  youtube logo  LAT / ENG

О ДЕЛУ

“Тотови”, гротеска са елементима сатире једног од најпризнатијих мађарских писаца 20. века, Иштвана Еркења, грађена је кроз типичне комедиографске каламбуре забуне спроведене у причи заснованој на апсурду о покушају да се сачува хармонија идеализованог патријархалног устројства у малој, затвореној средини, током Другог светског рата, упркос растућој репресији која стиже са новим политичким устројством. Настала је на основу новеле “Добродошлица за Мајора” из 1966. године, која се сматра амблематичном за тадашње време, односно друштвено-политичке околности у Мађарској. Инспирисана је стравичном, истовремено бесмисленом и узалудном, судбином мађарских војника на Источном фронту јануара 1943. године, када се 60.000 њих дословце смрзло у долини Дона, а Еркењ је био сведок овог страдања.

На наговор Кароља Казимира, Иштван Еркењ пише драмску верзију приче, која је праизведена 1967. године у будимпештанском Талија театру. Писац се, тада, обратио гледаоцима “Писмом публици” у коме, преко паралеле са Камијевим тумачењем мита о Сизифу, говори о апсурду узалудног животног труда, страху који превладава разум и апсурдном инстинкту преживљавања да се ипак покуша поново. “Било би добро када више не би било потребе да се живи у страху”, записао је Еркењ.

Комад је преведен на многе језике и извођен на сценама широм света од Будимпеште и Њујорка до Дамаска и Џакарте.

О ПИСЦУ

Иштван Еркерњ (1912-1979), један је од најпознатијих и најутицајнијих мађарских писаца XX века. Приповедач и драматичар, Еркењ, кога сматрају “мајстором гротеске”, светску славу стекао је изузетно оштрим, сатиричним кратким причама. Његово бритко перо није штедело комунистичку власт у Мађарској, те му је од 1956. до 1960. било забрањено да објављује. Дела су му преведена на већину светских језика, а оставио је иза себе обиман опус из ког се издвајају “Једноминутне новеле”, “Плес мора”, “Брачни другови”, “Вороњеж”, те драме “У потрази за кључем”, “Мачија игра” и “Тотови”. Године 2004. реновирано Камерно позориште “Мадач” у Будимпешти понело је његово име.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Поново радим у Београдском драмском позоришту, први пут после “Мачке на усијаном лименом крову” (1990) и “Стаклене менажерије” (1991)...

Поново, и то по први пут, радим један текст -“Тотови” су били и моја дипломска представа у Атељеу 212 (1986)...

И, након толико година, Тотови су и даље сасвим обична, уплашена породица: просечни, мали, исправни и покорни људи, узорни грађани, у свему по пропису, у свему спремни да угоде власти... Ни власт није мењала своје атрибуте, када је најуплашенија тада је и најагресивнија, и обрнуто...

А када престрављени поданици покушавају да угоде исто толико престрављеној власти, када је дух сатрти влада само бесловестан страх, као природан жанр преостаје трагична гротеска –док људе неумољиво подилази језа, у исто време они се и смеју.

У споју језивог и смешног изниче нови квалитет деформисаног И успоставља се систем изопачених вредности.

Са брижљиво одабраном екипом и са великом уметничком радошћу и страшћу, 14. mарта отпочеле су у БДП-у пробе овог сјајног комада, чији је аутор један од класика модерне мађарске драмске литературе. Иштван Еркењ (1912-1979), “писац са чудним осећајем за апсурд модерног живота”, често је називан“мајстором гротеске”.

“Ми, људи, се не мењамо – увек је могућ фашизам”, поручује аутор.

Сви смо ми и жртве и џелати, сви смо ми и страдалници и крвници.

Различите ситуације и околности буде и наглашавају у нама једну од те две карактерне црте. Сви ми живимо у међусобној зависности, Тот и Мајор не искључују, већ условљавају један другог – однос између подређености и надређености је комплементаран. Такав је и однос између њихових страхова – два страха, чији су друштвени извори међусобно сасвим удаљени, изазивајући се, допуњују један другог. Заједнички именитељ, заједничка беда и заједничка трагедија Тота и Мајора јесте – обострани СТРАХ.

Отуда као централни проблем представа третира диктатуру страха у нераскидивом споју са драговољним (а крајње бескорисним) подвргавањем тој диктатури.

Жртве су те које дозвољавају крвнике, исто као што револт једних завршава рађањем још већег насиља и још страшнијих ексцеса код других. Извор свеколиког терора лежи у страху, производећи и порађајући нове страхове, поново и поново, “удвостручујући се, размножавајући се као једноћелијске животиње, ширећи се попут гасова, заразни као вируси”. “Било је већ људи који су се толико плашили, да је страх целу једну велику земљу довео до моралног апсурда”, пише Еркењ у свом “Писму гледаоцу”.

Мајор застрашује и понижава Тотове зато што је, потресен ратним страхотама, И сам застрашен и понижен. Уједно, он је (жртва) и носилац патолошког синдрома власти… Свој “мир” проналази само када целу породицу натера на савршено бесмислен рад…“Једина и последња нада човека лежи у делању. Гротеска настаје када је то делање бесмислено”, истиче аутор.

Тотови властитим страхом раздражују и потпирују Мајоров страх, а себе понижавају бесловесно одричући се људскости, одричући се достојанства, одричући се слободе.

Њихов начин мишљења наводи их на саглашавање са лудошћу и неразумношћу које су завладале, и доводи их дотле да у свету противуречности и сами чине бесмислице и глупости, схватајући то као неку врсту испуњавања дужности. Гротескно разоткривање малограђанског резоновања такав“смислени”напор – повиновања бесмисленој, деспотској, самовољној моћи - обрће у апсурдно смешни бесмисао и трагичну узалудност.

Такво понашање намеће се као психичка деформација иманентна систему, као резултат фашистичког, империјалистичког идеолошког механизма. Реч је о сатирању духа, којим се појединци служе да би себи ојачали власт. Тако се народ доводи до бесловесности, до тога да више не разликује добро од зла. Тријумфују бесмисли…бесмислени су људско достојанство и слободна воља. Народу се препушта дилема: слобода и смрт или потчињавање страховлади и голи живот. То су полуге којима се власт одржава. Подсетила бих на овом месту и на Волтерово уверење да, када престане свака нада, изгуби се сваки смисао – једино часно што човеку преостаје, јесте мрети.

Парадоксално, Тотови су жртве – али су и потпора. Податност и спремност на безусловно, апсолутно потчињавање власти рађа аутократу…Диктатор се не догађа сам од себе, не пада са Марса. Ради се о својеврсном нераскидивом САВЕЗУ малограђанштине и фашизма. А у корену тог опаког савеза је – обострани СТРАХ.

ЉиљанаТодоровић

О РЕДИТЕЉУ

Љиљана Тодоровић дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду на Катедри за позоришну и радио режију, у класи проф. Мирослава Беловића. Дипломирала и на Правном факултету у Београду. Режирала је велики број представа у најзначајнијим домаћим и регионалним театрима, које су учествовале на бројним домаћим и иностраним фестивалима.

Режирала је у: Атељеу 212, Театру “Бојан Ступица”, Студентском културном центру, Београдском драмском позоришту, београдском трамвају “тројка”, Народном позоришту у Београду, Звездара театру, Народном позоришту РС у Бања Луци, Позоришту “Добрица Милутиновић” у Сремској Митровици, Народном позоришту у Нишу, Народном позоришту у Лесковцу, Народном позоришту “Тоша Јовановић” у Зрењанину, Сарајевском ратном театру САРТР-у у Сарајеву...

Најзначајније представе: “Физичари”, Фридрих Диренмат (награђена Сребрном плакетом Града Београда); “Смрт Омера и Мериме”, адапт. Мирослава Беловића; “Ћелава певацица”, Ежен Јонеско; “Едуард и Бог”, Милан Кундера (Награда за режију и најбољег студента режије “Др Хуго Клајн”; као најбоља академска представа одиграна на Позорју младих (Стеријино позорје), Данима театра младих у Скопљу, Борштниковим сречањима у Марибору); “Успомене из Раковице”, Видосав Стевановић; “Тотови”, Иштван Еркењ; “Мачка на усијаном лименом крову”, Тенеси Вилијамс; “Стаклена менажерија”, Тенеси Вилијамс (одабрана као једина из области позоришне уметности да репрезентује југословенски театар у оквиру последњег учешћа старе Југославије на Светској изложби ЕXПО ’92, којом приликом је изведена у Театру Аламеда у Севиљи, Шпанија); “Смрт и девојка”Ариел Дорфман (Награда за најбољу представу 1999/2000. у Републици Српској); “Београдска трилогија”, Биљана Србљановић; “Вртешка”, Артур Шницлер (Најбоље режирана дипломска представа Академије уметности Универзитета у Београду, са класом проф. Бранислава Циге Јеринића); “Поглед у небо”, Дејвид Хер (на НИН-овој листи најбољих представа у сезони 2002/2003); “Бестидник”, Ерик-Емануел Шмит; “Посетилац”, Ерик-Емануел Шмит (у оквиру небројених гостовања и учешћа на фестивалима, играна у Љубљани, Тузли, Новом Саду, Панчеву, Сремској Митровици, Нишу, Будви, Тивту, Сомбору, Зајечару, Ваљеву, Крушевцу, Загребу, Сарајеву, Мостару, Торонту, Братислави, Бечу); “Ејмин поглед”, Дејвид Хер (најбоља представа у сезони 2007/8. по избору Беокулта, ИИ на НИН-овој листи најбољих представа и на Листи најбољих Е-Новина); “Живот из почетка”, Мирослав Момчиловић; “Травестије” Том Стопард (у ишчекивању премијере); “Један Пикасо”, Џефри Хачер (учешће на фестивалима широм БИХ, Србије, Црне Горе и Македоније, награде на Интерфест-у у Крагујевцу и Фестивалу глумца у Никшићу); “Кумови”, Душан Ковачевић; “Август у округу Осејџ”, Трејси Летс (пета режија у позоришту Атеље 212).

Адаптирала је текстове и режирала бројне драме у Драмском програму Радио Београда. Радила је као професор Глуме у 12. Београдској гимназији и на Академији уметности Универзитета у Београду, ради на Новој академији Европског универзитета уметности. Селектор, члан или председница жирија многих позоришних фестивала у старој Југославији, као и у Србији.

Ово је њена трећа режија у Београдском драмском позоришту.

Време трајања: 1 сат и 30 мин.

Премијера: 18.05.2017.

ПИСАЦ
Иштван Еркењ


ПРЕВОД
Еуген Вербер


РЕЖИЈА, АУТОР АДАПТАЦИЈЕ ТЕКСТА И ДРАМАТУРГ
Љиљана Тодоровић


СЦЕНОГРАФ
Магдалена Влајић


КОСТИМОГРАФ
Маја Мирковић


КОМПОЗИТОР И ИЗВОЂАЧ СЦЕНСКЕ МУЗИКЕ
Владимир Пејковић


СЦЕНСКИ ГОВОР
др. Љиљана Мркић Поповић


СЦЕНСКИ ПОКРЕТ
Бојана Робинсон


ОРГАНИЗАТОР
Ивана Јововић


ИНСПИЦИЈЕНТ
Дејан Поповић


СУФЛЕР
Марија Стојић


ФОТОГРАФИЈЕ
Марија Иванишевић


ЛИЦА

Мајор 
Павле Пекић

Тот

Бојан Жировић

Маришка, његова жена

Душанка Стојановић

Агика, његова кћи

Јелисавета Орашанин / Паулина Манов

Поштар

Јово Максић

Трубач дувачког оркестра ватрогасаца

Душан Петровић


ПРОДУКЦИЈА
БДП