Не играј на Енглезе

„Када је крајем 2007. године представа Београдског драмског позоришта “Не играј на Енглезе” доживела своју премијеру, постала је нешто што се кладионичарским речником зове “дарк хорс”: наизглед слабашни тркаћи коњ о коме нико ништа не зна и никоме није јасно откуд он ту, али ево га – побеђује. Заслуга за енорман успех ове минијатурне представе припада пре свега Владином тексту. Основна ситуација је генијална у својој једноставности: три ортака се кладе на исту текму, сва тројица различито, сваком зависи живот од резултата. Магични број три се налази и у чињеници да на сцени пратимо три јединства: јединство места, времена и радње. Пратимо распад тридесетогодишњег пријатељства због глупости у реалном времену.

Углавном је прилично смешно. Све до тренутка када више ништа није смешно. Ретке су представе које могу сваком да измаме емоцију, а ова је несумњиво то умела.

Сада, петнаест година касније, цео један живот касније (неко би рекао), скоро све се променило. Фудбал се променио, клађење се променило, позориште се променило, и… Па, ми смо се највише променили. Марка, то јест -“Пиксија”, смо изгубили, а са њим огроман и ненадокнадив део тих драгих “Енглеза” из 2007.

Једино што је остало исто је бриљантно једноставна прича: три ортака се кладе на исту текму, сва тројица различито, сваком зависи живот од резултата. А добре приче увек треба изнова причати, јер из њих сви изнова учимо.“

Сташа Копривица

Сценограф Владислава Мунић Канингтон

Костимограф Магдалена Клашња

Играју

Пикси - АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ
Паун - АНДРИЈА КУЗМАНОВИЋ
Буле - МАРКО ГВЕРО

Инспицијент Зорица Попов

Организатор др Биљана Рамић