DEFORMITET KAO METAFORA NAKAZNOG DRUŠTVA

Po rečima Dimitrija Kokanova “Čovek slon” nije biografska priča o Džozefu Meriku, o čijoj sudbini je mnogo pisano, a veliki uspeh je postigao film Dejvida Linča. Projekat se bavi tretmanom drugosti u savremenom društvu, problemom bolesnih ljudi i problemom ismevanja svega što je drugačije, što nije normatizovano i standardno. “Ona je na neki način i naš odgovor na čuvene eseje Suzan Sontag o bolesti kao metafori u savremenom društvu. Dakle, Merik je ovde reprezentacija medicinskog stanja koje kolektiv i društvo ismevaju, a predstava je i o našoj kolektivnoj odgovornosti kako tretiramo jedni druge”, rekao je Kokanov i dodao da je cilj poziv na dijalog o tim temama.

Reditelj Kokan Mladenović ne voli da počne da radi na gotovim materijalima, gotovim tekstovima, već ga više zanimaju teme. “Polazna tačka u razvoju projekta su dokumentarni podaci i spisi o slučaju Džozefa Merika poznatog kao Čovek slon. Ovaj medicinski fenomen, samo je okidač za bavljenje temom diskriminacije različitih medicinskih stanja od strane „zdravog“ društva. Doktor Frederik Trevis je napisao studiju slučaja “čovek slon”, on ga je lečio. To je bio osnovni materijal po kojem je Dejvid Linč snimio film. A mi smo dobili Dimitrijev uzbudljiv i inspirativan tekst koji to stavlja u kontekst našeg vremena, koji ima mnogo aktivizma, detektuje raznolike probleme našeg doba i problem njihove prezentacije u pozorišnom poslu. Opredelili smo se da od svega ponuđenog centralna tema bude to da deformiteti jednog čoveka budu priča o deformitetima jednog društva. Baveći se Merikom vidimo da je društvo strašnije i nakaznije od onoga kako ljudi njega doživljavaju. Osim te fizičke raznolikosti, on poseduje mnogo više ljudskih vrednosti od društva koje ga okružuje”, rekao je Mladenović. “U predstavi gledamo putovanje od deformiteta individue do deformiteta ukupne zajednice. Verujem da smo kroz to putovanje omogućili gledaocima sve ono što ja volim u pozorištu - da ima svoj angažman, da ima lepu emociju i svoju estetiku”, dodao je on.

Mladenović se posebno zahvalio Beogradskom dramskom pozorištu. “U okolnostima u koje smo doveli naš teatar - da je gotovo nemoguće napraviti uzbudljiv i kreativni proces, nama je omogućen upravo takav proces. Ne može se ovo raditi samo kao profesija, sa određenim radnim vremenom, mora da se oformi tim i duh predstave iz kojeg onda kreiramo neku priču. Ovde smo imali lepe pozorišne uslove da se zaigramo, da budemo kao neka pozorišna porodica”, istakao je Mladenović. “Ne znam zašto sam baš ja dobio ulogu Čoveka slona, to će nam Kokan objasniti, ali meni idu te uloge sa deformitetima - Ričard Treći, Kvazimodo, Sirano , tako da je eto, došao i na red Čovek slon. Ali, mogu reći da mi je bilo vrlo inspirativno i uzbudljivo”, rekao je Ozren Grabarić i dodao da, kada mu je Kokan Mladenović predložio da to igra, dao je zanimljivu eksplikaciju zašto ima smisla tu priču raditi danas. “Govorio je o društvu spektakla, o izlaženju pred ljude, senzacionalizmu, pogotovo danas kada nas mediji pune onim što je šokantno, skandalozno. Na površini su stvari koje privlače našu pažnju da to posmatramo, a ne vidimo suštinu, ne udubimo se, ne zapitamo se šta je taj čovek ispod svog fizičkog, medicinskog stanja koje ima, ko je on ustvari, kakva dobrota leži u njemu, kakve spoznaje, kakav pogled na svet koji bi bio interesantan drugim ljudima. On ima potrebu da to kaže, samo društvo u kojem živi ne želi da sluša. Svidela mi se i ideja koja tematizuje pozorište, deo tog spektakla koji živimo, na neki način ispituje i šta je pozicija izvođača, šta je to biti posmatran, izložen, ogoljen pred ljudima, šta znači preneti neku našu unutarnju suštinu mimo naših fizičkih zadatosti”, rekao je Grabarić.

Ivan Tomić i Ivana Nikolić igraju par koji stavlja u fokus javnosti čoveka slona, prezentuju takav način posmatranja ljudi. “Vraćamo se u prošlost, ali se to ni danas nije promenilo. Nas dvoje smo deo mehanizma u kojem ljudi nešto uzmu, upotrebe, zgužvaju i bace. To je loš trend”, rekla je Ivana Nikolić. Tomić je dodao da je taj par na sceni “dat plošno, dvodimenzionalno, što ima smisla uzveši u obzir kakvi su oni likovi”.

Ivan Zablaćanski tumači svojevrstan alter ego glavnog lika, podsvest ili san čoveka slona. “Ja ga upozoravam na ono što mu se može desiti, da ga probudim, otreznim, jer i on biva ponesen tim šljokicama i pažnjom koju dobija, a koja nije dobronamerna, nego opasna. Pa i danas, povodom naše predstave ljude zanima kako on izgleda, a ne pitaju kakav je čovek. Maska jeste odlično urađena, ali mi se bavimo njegovim unutarnjim bićem, što je važnije od njegove specifične pojave”, objasnio je Zablaćanski. Autorski tim čine scenogafkinja Marija Kalabić, kostimografkinja Aleksandra Pecić Mladenović, kompozitorka Irena Popović Dragović, scenski pokret potpisuje Andreja Kulešević, a scenski govor Dejan Sredojević. Igraju i Mirjana Karanović, Jovo Maksić, Jana Milosavljević, Slađana Vlajović, Aleksandar Jovanović, Milan Kolak, Ivan Zablaćanski i Bojana Stojković. Reprize su 26, 28, 29, 30. i 31. maja.

‍